Fontana u centru nečega

         Gledam s prozora fontanu u centru. U centru nečega. Ceo život mi se vrti oko te fontane. Gde god da kreneš, prođeš pored nje. Fontane u centru nečega.

          Od svih fontana na svetu, fontana mog života je najružnija.  Posmatram je i pitam se, zar to nije moglo bolje, zar to nije moglo lepše? Moja fontana ni vodu nema, ili je ima ponekad, kada su praznici. Danas ima vode, iako nije praznik, kao i obično, u nejednakim, lakim, neuglednim mlazevima. Šta je danas?

         Posmatram šiljak fontane i mrštim se. Ona više podseća na nekakvu loše napravljenu banderu, nego na fontanu. Neke fontane svetlucaju noću, pevaju i sviraju radoznalima, rashladjuju usijane, okrepljuju žedne, ova moja, ili naša, kako vam drago, ovako sumorna, istrošena i predata zubu vremena, ničemu ne služi. Ničemu ne služi, ali uvek podseća. Podseća na detinjstvo, kada smo se oko nje jurili, na školske dane, kada smo se kraj nje slikali, na mladost, kada smo se tik uz nju ljubili ili pili alkohol i pušili…i tako…ona podseća. To je jedina njena svrha, na žalost. Moju žalost.

          Samo mi koji živimo ovde, u centru, oko centra i u celom gradu, znamo da je to fontana. Oni koji dodju u grad, obično pitaju „A šta je ovo?“ Šta da odgovoriš? To je nešto što se nikog ne tiče. Meni su rekli da je to fontana i ja prenosim ono što mi je rečeno. A to što je ona centar naših života, što je svakodnevno srećemo i ćutke pozdravljamo, to nije ni važno.

          Ona ni lepotu nema. Ponovo postavljam isto pitanje. Zašto je od svih mogućih fontana,  od onih koje sam videla i onih koje ću tek videti, ova moja najružnija? Zašto, kada je moje detinjstvo, mladost i zrelost meni nešto najlepše?  Zašto je niko ne želi napraviti lepom, jer ona to zaslužuje? Ona je naš život. Život je lep, a fontana ružna.

             Fontana u centru nečega je dokaz da „Panta rei“ ne važi za sve… Ovde je sve stalo.

fontana

Advertisements
Слика | Posted on by | Оставите коментар

Čičak

          Ne sećam se kako sam ga nazvala Čičak, iz milošte, Čičkić, ali znam da je od tada prošlo skoro deset godina. Valjda smo se tada neprestano grlili i ruke su nam bile zakačene kao čičkove iglice. Teško nam je bilo razdvojiti se.

         Čičkić je druga polovina mene svih ovih godina. Nemam ja ni jednu primedbu na tu svoju drugu polovinu. On ume sa mnom. On sluša i ne sluša, on je kreator moje duhovitosti i iskrena publika svih mojih komičnih izraza. Kada se Čičkić nasmeje na trenutak, meni je nasmejan i divan ceo taj dan. To je više od ljubavi. To je prava sreća.

         Čičkić zna da kontroliše sebe. Uvek je smiren, tih i jedinstven. Govori samo ono što treba i kada treba. Zbog toga je on predmet mog obožavanja. Ono što on može, ja nikad neću moću. S njim se ne možeš svadjati. Za takvu radnju je neupotrebljiv, pa sam od toga odustala još na početku.

         Čičkić je moj broj. Stvoren za mene, sašiven za moju dušu. Zato ga čuvam svih ovih godina. U srcu.

           Gde ono stadoh? Kod srca. Čičkić je mladji od mene punih osam godina. Rodjeni smo u istom mesecu. Zbog razlike u godinama i još nekih razlika koje za su za ljubav nebitne, predvidjali su nam kratkotrajnu i neozbiljnu vezu, zapravo nisu nam predvidjali bilo kakvu vezu.Čuj mene. Oni!?  Ja nisam verovala da to može da uspe. A nije ni Čičkić.

        Medjutim, dan za danom, mesec za mesecom, prodje vreme. I ja zgazivši u neke srednje godine, bez pritisaka, obaveza i preteranog davanja sebe,  shvatih da je on moja druga strana srca. On sve ovo godine, ide uz mene. Bezrezervno, kao sudbina.

Слика | Posted on by | Оставите коментар

Samotnjak, zato što…

  • Imam samo sebe, iza sebe i ispred sebe.
  •  Ne uklapam se u gomilu. Ili sam ispred ili kaskam iza. Nikad u njoj. A gomila je masa. Bezlična.
  • Ne volim bezličnost.
  • Ne volim haos.
  • Posmatram sa bezbedne daljine.
  • Nikad ne ćutim. Ne umem.
  • Umem da slušam. Sebe.
  • Lako napadam.Ne promišljam.
  • Sama vijem svoje rane.
  • Sama sam sebi kriva.
  • Lutam.
  • Tražim.
  • Ne dvoumim se.
  • Kažu, teška si. Pa šta.
  • Imam svoj svet. Bez kineskog zida.
  • Ja sam uvek u pravu, čak i kad nisam.
  • Prihvatam brzo. Odbacujem još brže.
  • Volim, al koga je briga.
  • Voljena sam, čak i takva.
  • Eto, zato. Tako mi se hoće.
Слика | Posted on by | Оставите коментар

Ovih dana

         Ovih dana ne dižem glavu od svog raznovrsnog državničkog posla. Tu je obavezno prosveta, tu je i imovina, pomalo poljoprivreda, a i nezavršen popis. Tu je svašta nešto za bednu platu u javnom sektoru, gde svi vole da rade, ili žele da se zaposle. Svi, osim mene. Aaaaaa….Neću ja da kukam, nije moj stil.

        Htedoh reći, meni ne cvetaju ruže. Nikada mi nisu ni cvetale. Ma ni pupoljak da mi se osmehne. Nemam ja mnogo. Imam diplomu, imam posao i imam nešto što ljudi zovu plata, suma ispod republičkog proseka. Osim toga, nemam ništa. Ali, imam optimizam. Da će biti bolje. Ne svima, samo meni. Ovih dana se toliko nadam boljem sutra da ću iskočiti iz sopstvene kože.

        E sad, da li je to intuicija, da li su moja očekivanja nerealna ili ima negde nešto što me može iznenaditi, ne znam. Samo znam da sam kao na žeravici u očekivanju boljih dana. Za sebe.

        Ovih dana sve se vrti oko politike. Ali to je i ovih i onih i svih naših budućih dana. Uvek smo u sred nekih izbora.A i ovih dana…To me ne dotiče, niti me se mnogo tiče. Redovno glasam, to je dovoljno da ostvarim svoje biračko pravo. I to me nervira, taj nalet optimizma koji nema veze sa predsedničkim izborima. Niti može da ima.Ali eto, sve se dešava ovih dana. Ovih dana više gledam u sunce.Došlo mi je proleće.

Слика | Posted on by | 3 коментара

Tu sam gde me nema

 

da6cbc8ce26395adedd5f77249e8674a

    Ljudi ne biraju. Njima je sve nametnuto. Od rodjenja pa do smrti. Pre svega, ne biramo kada ćemo i gde da se rodimo. Tako sam se i ja jednom rodila. Ovde. Da sam mogla da biram, to ne bi bilo tu. Moj mali grad, sve manji i manji, moj rodni grad, meni sve dalji i dalji. A volim ga, doduše, ta ljubav je urodjena. Ne želim da volim ovaj grad, ovo mesto, ove ljude. Potpuno sam iscrpljena, za bolju budućnost obehrabrena.

        Gledam ga uplašeno.Potpuni stranac. Da li sam se ovde rodila? Da li sam ovde sve ove godine živela? Ako jesam, zašto me ovde  nema? Ko mi je ubio grad? Ko mi je ubio lepotu detinjstva?

       Dakle, tu sam, gde sam. Nemam gde biti. Moj mali grad. Počinjem ovde. O čemu? O svemu i svačemu.

Објављено под Nešto malo o meni | Оставите коментар